Bedak nedeljom ujutru
Probudio sam se u nedeljno jutro,
beznadežno mamurne glave.
I pivo koje sam doručkovao mi je leglo,
pa sam uzeo još jedno da zasladim.
Provršljao sam po odeći u ormaru,
i pronašao najčistiju od prljavih košulja.
Onda se umio i očešljao,
i strmoglavio niz stube u susret danu.
Udavio sam se prethodne noći,
u dimu cigareta i pesama koje sam puštao.
Pa opet zapalih prvu jutarnju, gledajući klinca,
kako se igra konzervom k’o loptom.
Zatim sam prešao ulicu i nanjušio,
nedeljni miris nečijeg pilećeg pečenja.
On me podseti, o Gospode, na nešto što sam izgubio,
neznano gde i kako, putem kojim sam prošao.
Gazeći lice nedeljnog pločnika,
gorim od želje da se otkinem.
Jer ima nešto nedeljom,
što prožima telo samoćom.
I samo se sa umiranjem poredi,
usamljenost koju nosi bat koraka,
po pospanom gradskom pločniku,
i bedak nedeljom ujutru.
U parku sam video kako tata,
ljulja svoju nasmejanu devojčicu.
I zaustavio se pored nedeljne škole,
da slušam pojanje koje je otud dopiralo.
Na kraju ipak pođoh niz ulicu,
dok se negde, tamo daleko, čuo jek zvona.
I odzvanjao ulicom kao kroz klanac,
poput bivših snova koji se gase.